БОЛНИЦЕ

1992–1995: Болница Главног штаба ВРС и подвиг медицине у екстремним ратним условима

Након евакуације Војне болнице Сарајево, 16. јуна 1992. године на Сокоцу је званично формирана Болница Главног штаба Војске Републике Српске, која је постала један од кључних стубова ратног здравства Српског Сарајева. Њено оснивање представљало је један од најважнијих организационих и медицинских потеза у првим мјесецима рата, јер је омогућило да се у изузетно тешким условима обезбиједи систематско збрињавање великог броја рањеника и пацијената.

Иако је болница функционисала у условима честих прекида електричне енергије, недостатка мазута, гријања, санитетског материјала, резервне опреме и отежаног снабдијевања, располагала је капацитетом од 207 кревета и успјела да организује операционе сале, хируршке тимове, анестезиолошку подршку, трансфузију, болнички смјештај и санитетски транспорт. У периоду од 1992. до 1995. године изведено је 17.620 оперативних захвата, уз десетине хиљада других интервенција, прегледа, хитних пријема и медицинских процедура.

Највећи број пацијената чинили су рањеници са тешким повредама насталим дејством гелера, артиљеријских пројектила, снајперских хитаца, експлозивних средстава, нагазних мина и ватреног оружја. Посебно тешке биле су повреде главе, мозга, кичменог стуба и екстремитета. У бројним случајевима, због степена разарања ткива и немогућности сложених реконструктивних захвата у ратним условима, ампутација је била једино могуће терапијско рјешење. Повреде мозга и кичмене мождине носиле су изузетно високу стопу смртности, а код преживјелих су често остављале трајне посљедице и различите облике инвалидитета.

Поред ратних траума, ратне болнице Српског Сарајева свакодневно су лијечиле и пацијенте са акутним и хроничним обољењима — кардиоваскуларним, респираторним, инфективним, неуролошким, дигестивним, ендокринолошким и малигним болестима. То јасно показује да у рату не престају редовне здравствене потребе становништва. Медицинско особље је у условима масовног прилива рањеника често биљежило само основне идентификационе податке, док је сва пажња била усмјерена на хитну процјену виталне угрожености, заустављање крварења, стабилизацију пацијента и што брже упућивање на операцију или даље лијечење.

Посебну хуманитарну и моралну тежину овим установама давала је чињеница да у њима нису лијечени само припадници Војске Републике Српске, већ и цивили, жене, дјеца, старија лица, тешки хронични болесници, заробљеници и лица која су преживјела дубоке физичке и психичке трауме. Међу најпотреснијим свједочанствима издвајају се случајеви дјеце рањене снајперским дејством, која су, упркос тешким повредама, захваљујући благовременој интервенцији љекара, у појединим случајевима успјевала да преживе.

Током 1995. године, а нарочито у вријеме НАТО операције „Намјерна сила“, здравствени систем био је додатно оптерећен новим таласима тешко рањених, како војника, тако и цивила. Болничке установе су у таквим околностима остале посљедња линија одбране живота, а медицински радници наставили су да дјелују без политичких, вјерских и етничких предрасуда, руководећи се искључиво својом професионалном и људском дужношћу — да спасу човјека.

Зато историја Болнице Главног штаба ВРС и других ратних болница Српског Сарајева није само историја медицинских процедура, хируршких статистика и организационих успјеха. То је историја људи који су у најтежим условима показали да медицина може бити снажнија од хаоса рата, да знање и пожртвованост могу побиједити страх, и да болница у времену разарања може постати мјесто наде, сигурности и опстанка читаве заједнице.