У изузетно сложеним ратним околностима почетком 1992. године, организација здравственог система на подручју Сарајева које су контролисале српске снаге представљала је велики изазов. Недостатак медицинског кадра, опреме и безбједних објеката захтијевао је брзу и ефикасну организацију.

Након напада на Илиџу 22. априла 1992. године дошло је до трагичних догађаја и великог броја рањеника. Тада су се здравствени радници, самоиницијативно и уз помоћ локалног становништва, организовали како би започели збрињавање повријеђених.

Под руководством прим. др Милана Пејића, тадашњег директора ОРЛ клинике Клиничког центра „Кошево“, постављени су темељи Ратне болнице „Жица“. Као што је говорио руски хирург Николај Пирогов: „Организација, а не медицина спасава рањеника“.

Оснивачко језгро болнице чинили су прим. др Милан Пејић, др Сњежана Кешељ и др Богдан Ћеранић, љекари опште праксе, као и стоматолог др Милица Штака.

Значајну улогу у функционисању болнице имали су медицински радници Јелка и Светозар Милановић, Госпава Поповац и Госпава Пејић.

Њихов континуирани рад био је од огромног значаја у условима када је велики број рањеника свакодневно пристизао са линија фронта.

У почетној фази рада болница је била смјештена у мотелу Фабрике „Жица“ у близини Блажуја, гдје је ресторански простор прилагођен за пружање хитне медицинске помоћи.

Након примарног збрињавања, рањеници код којих је било потребно наставити лијечење транспортовани су до игралишта у насељу Осијек, одакле су хеликоптером пребацивани у Болницу „Коран“ на Палама.

Касније је успостављен копнени транспорт преко Касиндола, аеродрома, Лукавице и Златишта до Пала, што је омогућило континуирано збрињавање рањених.

Посебан допринос развоју болнице дао је др Миодраг Лазић, хирург добровољац из Ниша. Његово искуство у хирургији трауме омогућило је да болница функционише и у најтежим ратним условима.

Поред њега значајан допринос дали су прим. др Драган Вујичић, анестезиолог, као и анестетичари Мила Бабић и Лазар Ивановић.

Прве операције у општој анестезији изведене су 24. јуна и 7. јула 1992. године, када је спасен живот шестогодишње дјевојчице Миљане Алексић.

Након пресељења у адекватнији објекат у Блажују, болница је била смјештена на падини Игмана, око један километар од Врела Босне.

Иако је објекат био функционалан и новијег датума, његов положај на чистини, на свега 800 до 900 метара од противничких положаја, чинио га је сталном метом гранатирања.

Болница је располагала са 85 болничких постеља и двије операционе сале.

Како је рат одмицао, у болницу је стизао све већи број љекара Срба који су напустили Сарајево, што је омогућило проширење медицинских услуга.

Међу њима су били др Небојша Кариклић – уролог, др Милорад Анушић, др Недељко Поповић и др Илија Чалић – хирурзи и трауматолози.

Такође су радили прим. др Владимир Мехмедбашић, гинеколог и акушер који је извео више од 3500 порођаја, као и др Вјеран Саратлић, неурохирург.

Једна од најважнијих карактеристика болнице била је поштовање медицинске етике и хуманости.

Од 4. јуна 1993. године медицинско особље није пружало помоћ само припадницима ВРС, већ и војницима ХВО-а, као и цивилима из Кисељака и средње Босне.

Овај принцип непристрасног лијечења свједочи о хуманитарном карактеру установе.

У септембру 1995. године болница „Жица“ била је мета бомбардовања са положаја на Игману.

У овом нападу погинуло је 11 цивила, док је 15 лица рањено.

Овај догађај остао је један од најтрагичнијих момената у историји болнице.

Од почетка рата до 22. фебруара 1996. године у болници је хоспитализовано више од 6000 пацијената.

Извршено је више од 3440 хируршких интервенција, а у установи је радило око 160 медицинских и техничких радника.

Након престанка рада болнице дио особља и опреме пребачен је у Болницу „Касиндо“.

Ратна болница „Жица“ остаје симбол медицинске хуманости, професионализма и пожртвованости у изузетно тешким ратним условима.

Упркос недостатку опреме, честим гранатирањима и несташици струје и воде, медицинско особље успјело је спасити хиљаде живота.

Сваке године 22. априла обиљежава се Дан формирања болнице у знак сјећања на њен значај и пожртвованост медицинских радника.