Прије избијања оружаних сукоба, на анализираној локацији дјеловао је Институт за васкуларна обољења „Др Ернест Грин“, назван по истакнутом љекару, научнику и педагогу.

Др Ернест Грин био је професор Медицинског факултета у Сарајеву и директор Завода за кожне и венеричне болести „Др Симо Милошевић“ у Сарајеву.

Још прије завршетка Другог свјетског рата објавио је више од двадесет научних радова и стручних саопштења, чиме је дао значајан допринос развоју дерматовенерологије и јавног здравља.

Након ослобођења земље, др Грин је иницирао и руководио двјема свеобухватно организованим јавноздравственим акцијама: борбом против ендемског сифилиса и програмом сузбијања микотичних обољења у Босни и Херцеговини.

Обје акције оствариле су изузетне резултате, стекле значајна међународна признања и послужиле као модел организоване борбе против наведених обољења у оквиру програма Свјетске здравствене организације.

Име установе тако је носило снажно медицинско, научно и историјско насљеђе и прије самог рата.

Почетком грађанског рата у Босни и Херцеговини, зграда здравствене установе нашла се директно на линији разграничења зараћених страна, при чему се налазила на српској страни.

Такав изузетно неповољан геостратешки положај у значајној мјери одредио је њену улогу, организацију и начин функционисања током ратног периода.

Установа је, иако првобитно намијењена за пружање специјалистичке здравствене заштите, у ратним условима била приморана да преузме потпуно другачију и знатно сложенију функцију.

Због губитка основне функције, као и већине медицинске опреме, од 6. априла 1992. године рад болнице сведен је на пружање хитне медицинске помоћи, збрињавање рањеника и лијечење обољелих.

Специјалистичке службе могле су се одржавати искључиво захваљујући редовним и организованим доласцима љекара специјалиста из Вогошће и Касиндола.

На тај начин установа је у најтежим околностима задржала континуитет основне здравствене заштите за рањене и болесне.

Болница је располагала сталним љекарским кадром, којим је до своје трагичне погибије у кругу установе 30. јула 1992. године руководио др Миладин Чуковић.

У раду установе учествовали су др Младенка Драгаш, др Драган Дивчић, др Зора Милић, педијатар, др Маја Вуковић, као и медицински техничар Боро Вилотић и други здравствени радници.

Значајну улогу у организационом и управљачком смислу имали су и Лука Петровић и Гаврило Лукић.

Чињеница да се установа налазила на самој линији фронта додатно је усложњавала услове рада и представљала сталну опасност за особље и пацијенте.

Упркос томе, здравствена заштита није прекинута, већ је настављена у оквиру ограничених просторних, кадровских и материјалних могућности.

Овај континуитет рада представља важан примјер функционисања медицинске службе у кризним и ратним условима.

Примјер здравствене установе „Др Ернест Грин“ јасно показује како се специјализована медицинска институција, смјештена на линији разграничења и изложена директним ратним дејствима, може трансформисати у кључни центар хитне и ратне здравствене заштите.

Упркос минималним материјалним условима, сталној опасности и ограниченим ресурсима, рад болнице је настављен захваљујући изузетној пожртвованости љекара, медицинског особља и сарадника.

Њихово дјеловање представља изузетан примјер професионалне одговорности, етичке досљедности и хуманости, те има трајну научну и историјску вриједност за проучавање ратне медицине и функционисање здравствених система у кризним условима.