Почетак рата у Босни и Херцеговини 1992. године и подјела Сарајева на муслимански и српски дио довели су српско становништво у положај без адекватне здравствене заштите.

На подручју под српском контролом није било функционалних општих болница, због чега се приступило хитном тражењу одрживог рјешења за организовање медицинске службе.

Као најприкладнија установа препозната је Специјализована болница за плућне болести и туберкулозу у Касиндолу, чији су просторни капацитети омогућили брзу трансформацију у општу ратну болницу.

Болница у Касиндолу изграђена је у првој половини двадесетог вијека као специјализована установа за лијечење плућних болести.

Захваљујући повољном географском положају и удаљености од линије фронта, објекат је брзо прилагођен новим условима рада.

Током рата ова установа прераста у општу ратну болницу која је пружала медицинску помоћ рањеницима, цивилима и избјеглом становништву.

У првим мјесецима рада болница се суочавала са великим недостатком лијекова, медицинске опреме и кадрова.

Електричне инсталације, водовод и канализација били су у лошем стању, док је систем централног гријања био непоуздан.

Опрема која је постојала у установи била је намијењена лијечењу туберкулозе и у великој мјери технички застарјела.

Функционисање болнице у великој мјери зависило је од хуманитарне помоћи и донација.

Помоћ је пристизала из Савезне Републике Југославије, српске дијаспоре, Српске православне цркве и Међународног црвеног крста.

Ове донације биле су пресудне за набавку медицинске опреме, лијекова и основних средстава за рад.

Снабдијевање храном током рата представљало је један од највећих логистичких изазова.

Болница је примјењивала различите стратегије како би обезбиједила основне намирнице за пацијенте и особље.

Један од занимљивих примјера била је организација властите фарме свиња у оквиру болничког комплекса, што је омогућило стабилан извор меса у најтежим периодима.

Министар здравља др Драган Калинић 22. јула 1992. године именовао је др Славка Ждрала за управника болнице.

Његово организационо искуство и ауторитет били су кључни за стабилизацију рада установе.

Сарадња са војним структурама омогућила је обезбјеђивање подршке неопходне за функционисање болнице.

Хируршку службу чинили су др Славко Ждрале, прим. др Ратомир Голијанин, као и љекари Игор Ђокић и Срђан Мијатовић.

Анестезиолошку службу водиле су прим. др Татјана Гашић Радојевић и прим. др Мирјана Градина, уз подршку других љекара и медицинских техничара.

Како је рат одмицао, болници су се придруживали нови специјалисти различитих области, што је омогућило проширење медицинских услуга.

У оквиру болнице организоване су радиолошка, лабораторијска и трансфузиолошка служба које су биле кључне за дијагностику и лијечење.

Интернистичка служба, коју води др Бранка Теофановић, са двије младе докторице: др Биљана Мочевић и др Гордана Тушевљак.

Због великог броја психотрауматизованих пацијената формирана је и неуропсихијатријска служба.

Упркос бројним техничким потешкоћама, крајем 1992. године у болници је основан Центар за хемодијализу.

Службу су организовали интернисти др Живадинка Милићевић и др Брана Радовић.

До краја 1995. године у болници је изведено више од 3.500 дијализа.

Током ратног периода болница је имала више од 154.000 посјета специјалистима.

Хоспитализовано је 8.202 пацијента, од чега 2.389 рањених и 5.813 обољелих.

У примарној здравственој заштити обављено је више од 91.000 прегледа.

Влада Републике Српске је 25. новембра 1993. године основала Клинички центар Медицинског факултета у Српском Сарајеву.

У његов састав ушле су Општа болница „Касиндо“ и Клиника за туберкулозу.

Овим је успостављен нови систем здравствене заштите који је повезао клиничку праксу, образовање и научни рад.

Након Дејтонског мировног споразума 1995. године болница „Касиндо“ наставља рад у оквиру здравственог система Републике Српске.

У наредним годинама болница је модернизована и развијена као централна здравствена установа Источног Сарајева.

Године 2018. отворен је нови болнички објекат „Србија“, опремљен савременом медицинском технологијом.

Болница „Касиндо“ током рата представљала је један од најважнијих медицинских центара на подручју српских дијелова Сарајева.

Упркос недостатку опреме, кадрова и инфраструктуре, медицинско особље успјело је одржати континуитет лијечења.

Пожртвованост љекара, сестара и техничког особља омогућила је да болница испуни своју мисију у најтежим временима.