Оснивање Ратне болнице „Коран“ на Палама проистекло је из хитне потребе да се у условима ескалације оружаних сукоба успостави организована и стручна медицинска заштита српског становништва и припадника оружаних снага на том подручју.

Идеју о формирању болнице међу првима су изнијели проф. др Милутин Најдановић, проф. др Ђорђе Шућур, прим. др Миладин Бабић и други истакнути здравствени радници чији су стручни ауторитети били кључни за оснивање установе.

Пуковник др Миро Бабовић, специјалиста ортопедије, био је први руководилац болнице и преузео је одговорност за организацију рада и успостављање њеног функционисања.

За локацију болнице изабран је хотел „Коран“ на Палама, чији је положај имао велики стратешки значај.

Објекат се налазио у мјесту са већинским српским становништвом, на безбједној удаљености од линије раздвајања од око 15 километара.

Болница је почела са радом почетком априла 1992. године, а већ 4. априла изведен је и први порођај, што је симболично потврдило хуманитарни карактер установе.

Због ратних околности и недостатка адекватних медицинских капацитета, простор хотела у најкраћем року претворен је у функционалну болницу.

Хотелски ресторан служио је као главни простор за смјештај рањеника, док је билијарски салон претворен у импровизовану операциону салу.

Конференцијска сала коришћена је као јединица интензивне његе, а остале просторије хотела прилагођене су за амбуланте, радиологију, ултразвук и мање хируршке интервенције.

Медицинско особље болнице радило је у изузетно тешким условима током читаве 1992. године.

Чести прекиди струје, недостатак мазута за гријање и стална опасност од артиљеријских напада били су дио свакодневице и љекара и рањеника.

Већина медицинског особља била је избјегла из Сарајева и живјела је у истом објекту у којем су били смјештени и рањеници, што је створило снажан осјећај солидарности и заједништва.

У првој екипи љекара били су припадници Војне болнице, међу којима др Миро Бабовић – ортопед, др Братислав Борковац – пластични хирург и др Радоје Додер – интерниста.

Од првог дана у болници су радили и цивилни љекари из некадашњег Универзитетског клиничког центра у Сарајеву, укључујући проф. др Ђорђа Шућура, прим. др Миладина Бабића и др Драгана Калинића.

Како је рат одмицао, у болницу су пристизали и други угледни љекари различитих специјалности, што је омогућило развој свеобухватног медицинског центра.

Болница је имала добро развијен дијагностички систем у ратним условима, укључујући радиолошки и ултразвучни кабинет који је водила др Милица Спасојевић.

Неуропсихијатријску службу организовао је прим. др Миломир Ћерић, док су стоматолошке услуге пружане у оквиру посебне амбуланте.

Анестезиолошку службу водили су др Младенка Шћекић и др Жељко Радан.

Значајну улогу у функционисању болнице имала је и међународна хуманитарна помоћ.

Јени Лихтенберг из Холандије, магистар фармације, боравила је у болници више од три године као добровољац.

Током свог ангажмана организовала је бројне донације медикамената и медицинског материјала, што је значајно олакшало рад медицинског особља.

Током ратног периода у болници је прегледано око 100.000 пацијената.

Хоспитализовано је више од 7.500 рањених и болесних, док је изведено неколико хиљада оперативних захвата.

Болница је располагала лабораторијом за припрему инфузионих раствора и импровизованим хелидромом који је омогућавао транспорт рањеника хеликоптером.

Ратна болница „Коран“ од 1992. до 1995. године израсла је у један од најважнијих медицинских центара на простору источног дијела Републике Српске.

Упркос ограниченим условима, медицинско особље успјело је организовати ефикасан систем лијечења рањеника и цивилног становништва.

Њен рад оставио је значајан траг у историји ратне медицине и представља примјер пожртвованости и професионализма здравствених радника.